Work Text:
Za kasno majsko veče rekli bi da je hladno, ali nije kao da je Lazara bilo briga. Dok su se drugi potrudili da maturu obeleže besprekorno stilizovanim kombinacijama, on je odlučio da se pojavi u odelu—bez košulje. Nije uzalud provodio sate u teretani, a nije kao da je jutros uzeo spid.
Devojke su ga volele, a on se poslednjih nekoliko meseci trudio da održi ravnotežu između toga da ostavi utisak i da izbegne dramu. Posebno se pazio da svoje, kako bi drugi rekli, „pedersko ponašanje“ drži po strani. Naravno, klonio se Strahinje kao đavola.
Nije da je Strahinji to smetalo—Lazar ga je primetio čim je ušao u salu, kako je Jelena zadovoljno pritisnuta uz njega dok su pričali s ostalima.
Lazaru je to delovalo jadno. Hvala Bogu, pa neće morati da ga gleda više. Nije da mu je smetalo—Strahinja je bio lep kao slika, ali Lazarevo mentalno stanje se znatno pogoršalo posle one svlačionice. I tako, sav u elementu, ušao je u salu kao da je Bred Pit.
Reakcija njegovog odeljenja bila je... haotična. A nije kao da su se devojke iz drugih odeljenja suzdržavale—cikotanje i oduševljeni pogledi jasno su stavljali do znanja da će ovo biti matursko veče za pamćenje.
Strahinja je, s druge strane, voleo da misli da bi mu bilo bolje da se Lazar jednostavno nije pojavio. Da se od tableta uspavao, ili nešto slično, i jednostavno nije došao. Ali ne—morao je da bane, i to bez košulje, sa onim samouverenim kezom na licu. Jelena je odmah primetila njegov pogled i ushićeno prokomentarisala
"Opa, neko se utripovao da je izašao iz muške verzije Playboy magazina!"
Oh, kako je Strahinji bilo loše.
Jedini način da preživi torturu zvanu "Lazar" večeras bio je da se napije. Logika je odavno napustila njegov mozak dok je polako spuštao pogled ka njegovim pločicama. Jebeni boks!
Lazar je uživao, igrao sa Isidorom i društvom, dok je Strahinja sedeo s Jelenom i nije mogao da skrene pogled s njega. Jelena je svakih nekoliko minuta pokušavala da ga natera da plešu, ali kada je shvatila da nema šanse, odustala je i otišla da igra sa drugaricama.
Sto je ostao prazan, čaše su ostale same, a alkohol mu je pružao slobodu da i dalje sipa sebi piće. Lazar bi voleo da ga pesme i spid odvrate od Strahinje. Ali mogao je da oseti njegov pogled na sebi. To ga je zbunjivalo. Plus, Strahinja nikada ne pije. Barem tako Jelena priča,sportista i te gluposti.
I tako je nastavio da gleda svoja posla.
Ali Strahinji je bilo sve teže. Osećao se kao da ne može da diše, kao da je vreme oko njega stalo, a svo svetlo u sali bilo upereno u Lazara.
Ustao je. Više nije mogao da gleda. Trebalo mu je malo tišine.
Lazarova pažnja odmah je skrenuta čim je video kako Strahinja izlazi iz sale, ka parkingu. Nacerio se. Možda je ovo prilika da mu poslednji put stane na žulj. I sa tim na umu, krenuo je za njim.
Napolju nije bilo hladno, naprotiv. Strahinji se činilo da ga alkohol još više greje. Otkopčao je dugme ili dva na košulji i olabavio kravatu. Uzdahnuo je, zabacivši glavu unazad, dok je u ruci držao telefon, spreman da pozove taksi i jednostavno se pokupi kući.
"Šta je, brate? Koja li te muka muči?" Strahinja se naglo okrenuo i našao oči u oči sa Lazarom.
Ne. Samo ne on.
"Ništa. Jebeno je prevruće unutra i muzika je preglasna." Izbegavao je njegov pogled. Ili možda pločice. Nije više bio siguran.
Lazar je samo klimnuo glavom, izvukao cigaru iz džepa i zapalio je. "Hoćeš?" Klimnuo je ka njemu, nudeći mu plavi Winston. "Ne." Odgovorio je brzo.Strahinja je voleo da veruje da, iako je večeras alkoholom uništio svoju reputaciju sportiste, cigareta ne mora biti još jedan poraz.
"Devetnaest ti je, a ponašaš se kao da ti je dvadeset pet." Lazar se kezio. Strahinja je poželeo da ga udari.
"Vrati se na žurku, Lazare." Lazar je ispustio dim pravo u njegovom smeru. "Brate, što me odmah hejtuješ?" Nagnuo se malo ka njemu, pa povukao još jedan dim. "Ponašaš se kao da ću da te zaskočim, a i sam znaš da si ti taj koji to preferira." Sad je već ulazio u opasnu teritoriju.
Strahinji se zacrnilo pred očima.
Kako se usudio? Kako je uopšte mogao to da spomene posle toliko vremena?
Lazar se i dalje smeškao. Sada je bio još bliže. "Da možda ne razmišljaš kako da Jeleni saopštiš da me zapravo čuvaš za kraj večeri?" I u tom trenutku, Strahinja je nasrnuo na njega.
Nije uspeo kao prošli put. Ili možda zbog toga što mu je procenat alkohola u krvi bio previsok da bi dobro procenio udarac. Lazar je izbegao udarac i pre nego što se Strahinja osvestio, već mu je uzeo telefon iz ruke i bacio se u bijeg.
Lazar nije znao zašto je potrčao iza zgrade. Laž. Znao je.
Nije bilo bitno. Ono što je bilo bitno jeste da mu je Strahinja bio za petama. I uhvatio ga je za pola sekunde.
Strahinja je stegao desnu šaku spreman da ga udari. Ali ono na šta nije bio spreman jeste da oseti Lazarove usne na svojima.
Rat.
U Lazarovom mozgu odvijao se rat. Strahinja nije bio ništa bolji—doživljavao je čitavu revoluciju.
Lazarove usne su bile meke, pokretne, i bez razmišljanja, Strahinja je odgovorio na poljubac. Nije razmišljao. Nije želeo da misli. Samo je znao da mu je sve u telu gorelo dok su se njihove usne ponovo sastajale.
Strahinja je imao ukus onog užasnog viskija koji je pio cele noći, a njegove ruke nisu ispuštale nijedan deo Lazarovog tela. Samo da ne pobegne, ponavljao je u sebi, dok ga je Lazar polako povlačio unazad, sve dok mu leđa nisu udarila o zid.
Lazar je mirisao na duvan, ali Strahinji to nije smetalo. Njihove usne su se razdvojile na trenutak, ali nije želeo da razmišlja. Nije želeo da preispituje. Zato se usmerio na Lazarov vrat, ljubeći ga, upijajući toplinu njegove kože. Bio je gladan. Kao da mora da ga oseti celog, da zapamti svaki deo. Trenutno mu je vrat bio predjelo.
Lazar se, za razliku od njega, trudio da ostane razuman. Ali bilo je teško. Strahinja je znao svaki način da mu skrati dah. Lazar je tiho uzdahnuo i rukama ga povukao nazad u poljubac.
Strahinja je davno izgubio u ratu. Još od trenutka kada je Lazar ušao pod njegov tuš. Ali sada... sada nije bio gubitnik.
Njegove ruke su zadovoljne prelazile preko Lazarovog stomaka, uživajući u vreloj koži koja se tresla pod njegovim prstima. Ceo je goreo, a varnice su bile Lazarove usne.
Lazar je tek tada shvatio da nema gde da pobegne. Strahinja ga je još jače pritisnuo uz sebe, i u tom trenutku osjetio je nešto neopisivo. Strahinja je takođe osetio, povlačeći ga još bliže, pokrećući se u ritmu, haotično i nesigurno.
Lazar je počeo da se guši. Bio bi srećan da umre na njegovim usnama, ali ovo... ovo je bilo previše. Njegovo telo se povijalo pod Strahinjinim dodirom i pokretima,kao da je previše željan osećaja koje mu je pružao. I jeste.
"Ovo si želeo, zar ne?" Strahinja je prekinuo poljubac, promuklog glasa nastavljajući ritam."Zato me provociraš. Proganjaš me u snovima. Teraš me da poludim jer te želim."
Lazar nije mogao da odgovori. Zurio je u njega, pokušavajući da udahne, pokušavajući da smisli bilo šta.
"Hajde sad." Strahinja se nagnuo bliže, njihova tijela jedno uz drugo su kvarila njihove ispeglane pantalone. "Reci." Glas mu je bio hrapav, previše zadihan, više molba nego naredba.
Lazarova glava je pala na Strahinjin vrat. "Strahinja..." rekao je tiho, kao molitvu, u trenutku kada su im tela istovremeno zadrhtala.
Zadihani, stajali su tako večno. Lazar je prvi podigao glavu, pogledao ga pravo u oči. Hladan vazduh ih je presekao,kao da su odjednom bili previše...trijezni?
Lazar je odlučio da bude hrabar. "Istina je," prošaputao je. "Ali i ti mene provociraš."
Strahinja se osmehnuo. Takav se Lazaru najviše dopadao,opušten.
"To je zato što nisam znao da na kraju sveta me čekaš baš ti" Strahinja je priznao.
I tada, kroz noćni vazduh, začuo se smeh i lom stakla. Trgli su se, naglo udaljili jedno od drugog dok su pijani maturanti prolazili pored njih.
Srce mu je i dalje ubrzano kucalo. Strah da su viđeni presekao ga je kao nož. Pogledao je Lazara, želeo da mu kaže da je ovo bila greška. Iako nikada u životu nije osećao nešto što mu je delovalo ispravnije.
Ali nije mogao dugo da ga gleda. Mučnina se podigla u njemu, i pre nego što je stigao da se pokaje, okrenuo se i potrčao.Ignorisao je Lazarove povike.
I pre nego što je mogao da shvati šta se dešava, već se našao u Jeleninim rukama.
Lazar je stajao na vratima, brzo ga je sustigao. Shvatio je da je kasno dok je posmatrao ga kako ga Jelena, polupijana, ljubi. A on... on još uvek oseća njegov ukus na svojim usnama.
Isidora ga je tapnula po ramenu. "I?" pitala je, pokazavši glavom ka Strahinji. Lazar nije mogao da odgovori. Nikad nisu mnogo pričali o tome, a Isidora je brzo shvatila šta se desilo u svlačionici kad ih je srela. Ubrzo joj je i rekao, a ona je obećala da će čuvati tajnu.
Oči su mu se napunile suzama dok ga je Isidora odvlačila u WC.Znala je da Lazar ne može da ih gleda. I ubrzo je sedeo na podu, osećajući se kao onaj dečak iz osnovne škole, onaj koji je prvi put shvatio da mu se sviđa dečko.
Isidora ga je čvrsto držala dok je, kroz suze, objašnjavao "Isidora... voleo bih samo da je bio trezan." rekao je na kraju mucajući.