Work Text:
Bila je to hladna jesenja noć 1998. Bila je to teška godina – za nekoga više, za nekoga manje. Za Strahinju, koji je poslednjih mesec provodio na mrtvoj straži, bila je nepodnošljiva.
"Pucaj po pogledu," rekli su mu kad je prvi put došao. I to ga nije uplašilo. Nije se bojao za svoj život, zato su ga i poslali. Ali nije očekivao da će videti svog srednjoškolskog druga.
O Lazaru su ostali vojnici govorili da je lud – stao bi ispred čopora vukova i oterao ih, i to bez puške. A sa njom je baratao kao jedno, nije živa duša mogla proći što trag njegovog metka neće ostaviti.
Strahinja nikada nije bio vezan za ljude. Za razliku od njega, Lazar je bio najbolji drug svakome, i u ovom malom gradu, na granici, redovno je dobijao gomilu pisama. Sve devojke su strahovale za njim. Naravno, uzalud.
Lazar je brzo pronašao put do Strahinjine duše, a Strahinja je znao da, zauzvrat, Lazar pripada samo njemu. Svake noći zajedno su bili na straži – dok su ostali spavali, njihovu dužnost pratili su naizgled nevini pogledi i dodiri.
I Strahinja je držao njega u životu, i on Strahinju. Sve dok Lazara nisu ranili u desno rame i poslali ga na bolničko lečenje. Strahinji se i dalje telo uznemiri kad se seti. Znao je da se posle toga teško može vratiti – možda na neku drugu stražu, negde daleko. Ako preživi, znao je on da hoće.
"Vojna pošta!" odjeknuo je glas kroz hladan vetar koji je tek počeo da duva. Dimitrije, još jedan vojnik na nesrećnoj straži, prilazio je Strahinji osvetljen mesečinom. U ruci je držao pismo. Strahinja je pomislio da mu žena opet piše, iako joj je već rekao da prestane, da nema vremena da ih čita. Odmahnuo je glavom.
"Druže Strahinja, za tebe-" uzbuđeno je rekao Dimitrije, "od našeg brata Lazara je" ali Strahinja nije ni sačekao da mu ga da – već ga je istrgao iz ruke.
Okrenuo se ka mesecu da bi bolje video. Drhtavim prstima požurio je da ga otvori.
"Dome moj,
Ove sestre nisu ni sačekale da se oporavim, a već su me zaskočile da me žene. Ne boj se, tvoj sam. I ova rana iznad mog srca pripada tebi.
Nikada ranije nisam pisao pisma – to je za mene previše romantično. Ali u ovim noćima, dok ležim u ovom gadnom belom krevetu, osećam se kao stranac. Svet ovde ne miriše na barut, ne odjekuje od eksplozija, ali u njemu nema tebe. I zato mi se čini da sam opet na nekoj vrsti bojišta, samo bez oružja, bez ikakve šanse da pobedim. Ko će sada da ratuje s vukovima kad mene nema?
Rekli su mi da će proći, da rana nije smrtonosna, ali meni to ništa ne znači. Ti i ja znamo da me više neće vratiti tamo. Razmišljam da se pravim lud, da me pošalju nazad, ali više se bojim da me ne bace na Goli otok zbog ovog pisma.
Kad sam prvi put čuo da idem tamo gde si ti, nisam brinuo. Majka me odavno zaboravila – siguran sam da joj još nisu ni javili. Zaboravio sam i ja... na humanost, na ljubav. Dok se ti nisi pojavio. I sad se bojim. Zime. Vukova. Metaka. I tebe. Bojim se da me ne uništiš, ali znam da već jesi.
Zadnju marku iz džepa dao sam nekom klincu da odnese pismo do vojne pošte 100/3. Ne znam da li će ikada stići do tebe. Ne znam ni da li si još uvek tamo gde sam te poslednji put video, pod onim sivim nebom, dok su ti ruke bile crne od blata i umora.
Molim te, reci mi da me se sećaš. Da tvoje sećanje nisi odbacio s mojim odlaskom. Ako nisi, čuvaj me negde u sebi, tamo gde nema nikoga osim nas dvojice, makar dok mi se ne vratiš.
I čuvaj mi se, jer u suprotnom – moraću da ženim ove sestre.
Tvoj, zauvek,
Lazar."
Pismo je stavio na grudi i uzdahnuo. "Šta kaže? A? Hoće li nam se vratit?" Momak na koga je zaboravio da je pored njega je upitao. ,,Neće" odgovorio je Strahinja, nije dozvolio da pokaže emociju. Jače je stegao pismo, u strahu da će ga Dimitrije uzeti. ,,Idi spavaj, nije ti još vreme" Odmahno je glavom. ,,Jasno brate" Znao je da nije njegovo da pita, svi su primetili kako se Strahinjino raspolozenje promenilo kada je Lazar otišao. I u tom trenutku, kroz tišinu začuli su se zvuci metaka.