Work Text:
Strahinja je imao osećaj da je Lazar dobio sve što je želeo u životu.
Vratio se s posla. Žena i dete već su odavno spavali. U dnevnoj sobi je bilo previše tiho, kao da je i sama noć odlučila da ga ostavi na miru sa sobom. Nije palio svetlo, nije želeo da ih probudi. Mesečina se slivala niz zidove, hladna i nedovoljna. Samo je plava svetlost telefona u njegovim rukama bila jaka.
Bio je umoran.Ne od posla. Ne od ljudi. Ne od dana koji ga je pregazio. Bio je umoran od glume. Od osmeha koji nije njegov. Od tišine između dvoje ljudi koji dele krevet, a jedva da dele vazduh. Od pitanja koje mu svaki pogled postavlja „Šta ti je?“ I od odgovora koji izgovara automatski „Ništa.“
Prst mu se pomera bez razmišljanja. Njegovo ime već je u pretrazi. Lazar. Uvukao se pod kožu kao otrov, pa ga sada pronalazi i kad zatvori oči. Čak i posle toliko godina.
Noć je, i sada može da diše. Sada nema publike, nema roditelja, nema ljudi koji bi ga gledali kao grešku koju treba ispraviti. Sada može da pusti sebe… bar na tren. Njegova mala tajna, jedini deo života koji je stvaran.
Jedini koji je bio stvaran...
Nova objava. Slika iz kluba. Lazar se smeje, glava zabačena unazad. Ruke su mu oko struka. Nečije ruke. Nije ni važno čije. Važno je što izgleda… srećno. Slobodno. Kao da nikada te usne koje vidi nisu bile na njegovima.
Strahinji se steže grlo. Osmeh sa slike boli više nego tišina u sobi.Proširio je sliku, prstima klizio po detaljima,tražio je nešto. Bilo šta. Neku pukotinu, nešto što mu govori da i njemu nedostaje. Da se sjeća. Nije našao ništa.
Za njega je to bila mala stvar, još jedan prolazni trenutak. Za Strahinju je to bio kraj sveta.
Pola njegovog sveta je umrlo tog kobnog dana u svlačionici. A pola… mora da kuca. Mora zbog deteta koje spava u sobi do. Mora zbog žene koja ga voli, a nema pojma koga grli noću. Mora, jer ako stane… niko neće razumeti zašto.
Nikada nikome nije rekao.Možda iz straha.Možda iz srama.A možda zato što je sećanje na Lazara bilo previše lepo. Previše toplo, suprotno od ove noći.
Skroluje dalje, unazad. Kao da se vraća u vreme gdje ga je i ostavio. Daleko od sadašnjosti, do srednjoškolskih slika. Jedna slika ga zaustavlja. Lazar u beloj majici, sunce mu pada na lice.
Strahinja se seća tog dana — razredna je držala čas u prirodi. On je bio samo nekoliko koraka iza. Na slici se vidi njegov osmeh. Smešio se drugačije tada, ne kao na slici od malopre.
Srce mu je zaigralo u grudima.
Klik.Lajk.
Za trenutak, to je sve što je želeo.Da zna.Da Lazar vidi.Da razume.
Pogrešio je. Razum ga sustiže u sledećem dahu.Odmah skida lajk, skoro panično. Kao da time briše trag. Kao da time briše osećaj.Ali osećaj je ostao.Osećaj nikada nije ni otišao.
Telefon baca pored sebe. Krenuo je da skine kravatu, prsti mu se tresu. Guši se. Kao i skoro svake večeri. Kao i svake noći posle njega.
Lazar ima sve.On ima čekanje. Igra ulogu u predstavi Čekajući Godoa…
I have a feeling you got everything you wanted
And you're not wastin' time stuck here like me
You're just thinkin' it's a small thing that happened
The world ended when it happened to me
Posle ponoći je najgore.Uvek je bilo.Lazae je ležao sam na krevetu, gledao u plafon koji su senke od automobila i mesečina iscrtavale.
Vibracija na telefonu ga je trgnula. Uzdahnuo je dok je desnom rukom tražio uređaj po posteljini. Otključao ga je, i shvatio da je notifikacija, koja je malopre bila tu, nestala. Kao da se osoba, ko god da je, predomislila.
Poslednjih dana je sanjao mnogo snova, ali nijedan nije odsanjao do kraja. Strahinja, kao glavni glumac u njima, bežao je čim bi sunce zamenilo mesec.
Njegovo ime mu je već pod prstima pre nego što shvati. Strahinjin profil iskače prvi. Zašto uvek prvi,iako nemaju zajedničkih pratilaca?
Gleda u slike, kao i svake noći.Strahinja sa ženom na letovanju u Perastu,pa on i njegova ćerka, pa zatim slike sa svadbe.
Strahinja je dobio sve što je želeo u životu.Nije se promenio.
Lazar je tako jako želeo da jeste, ali život nije bajka da poljubac prave ljubavi promeni sve. Ili je možda samo Lazar taj koji je zaustavljen u tom trenutku.
Verovatno se Strahinja njegovih usana više ni ne seća. Za njega je to ipak bio mali trenutak u moru velikih stvari koje su mu se kasnije desile.
Lazaru se ceo svet završio kada se dogodilo.
Od tog dana niko ne može da se poredi sa njim.Boji se da nikada neće.Ne želi da ga Strahinja zaboravi.Ne može da podnese pomisao da je to samo deo prošlosti koji je izbledeo.Nešto je ludo to veče proradilo u njemu.
Skrolovao je nazad do poslednje objavljene slike — on i njegova žena na nečijoj svadbi.
Ostavlja komentar. "Znam da bi voleo da smo ja i ti na mestu mladoženje i mlade, zar ne? ;)" Nasmijao se na glupu foru.Sumnjao je da će Strahinja videti pre jutra.
Ali kada je pokušao da izađe iz komentara nazad na njegov profil, nije uspeo.Kao da je Strahinjin profil izbrisan.U panici je pokušao da osveži stranicu, a posle trećeg pokušaja je shvatio, blokiran.
Zar je tako brzo primetio?Možda je greška. Nije ni dva minuta prošlo od kada je ostavio komentar.Frustriran je bacio telefon na drugu stranu kreveta.Ponovo je gledao u plafon.Neki deo njegovog srca se nadao… Možda je i on večeras mislio na Lazara.
Telefon je ponovo zavibrirao, a ovaj put je brže bolje posegnuo za njim. Poruka od lika sa kojim se muvao sinoć na žurci. Nije mu bilo interesanto.
Pokušao je ponovo da ukuca Strahinjin profil,neuspešno.
Rukom je prošao kroz kosu, pa nastavio. Onako kako mora.